Tuga – bol separacije i most ka ponovnom povezivanju

„Osetiti da tugujemo znači postati svestan da nam je nešto bilo važno.” – Antonio Damasio

U svakome od nas postoji prostor tišine koji se najčešće otvori tek kada nešto ili neko ode. Tada ne boli samo gubitak, već i samo postojanje. Taj doživljaj nije samo poetski; on je duboko ukorenjen u našem mozgu, kao deo jednog od najranijih afektivnih sistema koji je Jaak Panksepp nazvao sistemom PANIKE, odnosno separacione boli. Ovaj sistem je biološki kodiran da reaguje na odvajanje, emocionalni gubitak i emocionalno napuštanje.

Mark Solms u svojim radovima pokazuje da ovaj sistem ne izaziva samo panične reakcije, već je direktno povezan s osećanjima tuge, separacione anksioznosti i depresivnog afekta. Time se gradi most između savremene neuronauke i psihoanalize: ono što su psihoanalitičari opisivali kao gubitak objekta ljubavi, sada se može prepoznati i u funkcionalnoj organizaciji moždanih sistema za vezivanje i separaciju.

U tom smislu, tuga nije izolovana emocija. Nastaje onda kada prestane kontakt – ne samo sa drugima, već i sa sopstvenim osećajem smisla, pripadnosti i orijentacije. Aktivacijom ovog sistema dolazi do niza telesnih i emocionalnih reakcija: u početku protest, dozivanje, uznemirenost, a potom – ako odgovor izostane – povlačenje, tuga i inhibicija. Kod deteta je to plač za roditeljem; kod odraslih, to je gubitak unutrašnje povezanosti sa sobom i svetom.

Ukoliko do obnove veze ne dođe, javlja se emocionalna tišina – stanje koje Gabor Maté opisuje kao unutrašnju obamrlost, somatsku napetost i gubitak osećaja sopstva. Istraživanja pokazuju da se u tim trenucima smanjuje nivo endogenih opijata, prirodnih supstanci koje inače ublažavaju bol kada smo u vezi s drugima. Otuda tuga zaista boli – ne samo metaforički, već i neurobiološki.

Taj bol je pojačan kada nije dozvoljeno tugovati. Antonio Damasio naglašava da je osećaj ono što daje svesti ton i boju: „Osetiti da tugujemo znači postati svestan da nam je nešto bilo važno.” U odsustvu tog osećaja, svest postaje prazna, bez unutrašnje orijentacije. Upravo zato Damasio osećaje opisuje kao temeljni most između tela i svesti – kao način na koji telo govori umu, pružajući iskustvima značenje i ukorenjenost u životu. Bez osećaja, svest ostaje nema slika, lišena konteksta.

Tuga nas ne lomi zato što je prevelika. Lomi nas kada je ne smemo osetiti. Kada ostane neizgovorena, mozak – u svojoj drevnoj mudrosti – pronalazi druge puteve da nas pozove natrag: ka sebi, ka vezi, ka životu. Tada će telo govoriti umesto uma – kroz nesanice, umor, napetost, psihosomatske poremećaje.

Zato interaktivna psihoanaliza ne traži da se tuga „reši“, već da se prepozna i prizna. Dovoljno je da bude doživljena – i ona može postati most koji nas ponovo povezuje s onim što je bilo izgubljeno.

Tabelarni prikaz: oblici izražavanja sistema PANIKE/TUGE

Oblik izraza	Aktivacija sistema PANIKE/TUGE	Inhibicija sistema PANIKE/TUGE
Ponašanje	Traženje bliskosti, pozivanje, plač, povlačenje, žalovanje	Emocionalna ukočenost, nevoljnost za kontakt, izolacija
Unutrašnji doživljaj	Čežnja, bol, teskoba, potreba za utehom, žal	Otupljenost, osećaj praznine, nesposobnost za emocionalni odgovor
Telesne reakcije	Stezanje u grudima, suze, nemir, promena pulsa	Težina u telu, gubitak vitalnosti, napetost, ukočenost
Duhovni doživljaj	Pitanje smisla, molitva, potreba da budemo viđeni i povezani	Poništenje nade, egzistencijalna praznina, osećaj besmisla

Literatura:

• Panksepp, J. (1998). Affective Neuroscience: The Foundations of Human and Animal Emotions.
• Solms, M. (2021). The Hidden Spring: A Journey to the Source of Consciousness.
• Damasio, A.R. (1999). The feeling of what happens: Body and emotion in the making of consciousness. Houghton Mifflin Harcourt.
• Mate, G. (2022). The myth of normal: Trauma, illness and healing in a toxic culture. Knopf Canada.

---