Ogledalni neuroni i nesvesno – most između tela, emocija i učenja

---

U psihoanalizi je odavno prepoznato da se u terapijskom odnosu odvija mnogo više od razgovora. Terapeut i analizand stupaju u suptilan dijalog tela, pogleda, disanja i tonusa, koji se dešava pre i mimo reči. Ogledalni neuroni nude neurobiološki mehanizam za ovu pojavu: oni omogućavaju nesvesnu rezonancu između dva mozga, kao da su „bežično povezani“.

To objašnjava zašto često osećamo tuđe emocije i pre nego što ih osoba verbalizuje. Kada analizand dođe u sobu i sedne, analitičar može da oseti njegovu teskobu ili radost čak i pre nego što ona bude izgovorena. Ogledalni neuroni u tom trenutku „prevode“ telesne signale u unutrašnje iskustvo.

„Ogledalni neuroni omogućavaju da razumevanje tuđih akcija ne bude intelektualni zaključak, već telesno iskustvo.“ — Giuseppe Rizzolatti

Jedna od primitivnih funkcija ogledalnih neurona jeste tzv. emocionalna zaraza – spontano usvajanje tuđeg afektivnog stanja. Kada beba zaplače u društvu druge dece, ubrzo cela prostorija plače. Isto se dešava i sa smehom – on se širi poput požara.

Ova primitivna forma empatije razvija se tokom života u složeniju kognitivnu empatiju – sposobnost da ne samo osećamo, već i razumemo šta drugi oseća. I jedno i drugo oslanja se na ogledalne mreže mozga.

Neuropsiholog Antonio Damasio lepo to sažima: „Nismo bića koja misle i povremeno osećaju, već bića koja osećaju i povremeno misle.“ Naša svest nije prvenstveno kognitivna, već ukorenjena u afektivnim sistemima – a ogledalni neuroni su upravo most između tela i emocija.

„Naša sposobnost da razumemo druge ljude ne proizlazi samo iz kognitivnih procesa, već i iz telesnog iskustva koje delimo sa njima.“ — Vittorio Gallese

Međutim, ogledalni neuroni nisu važni samo za emocije, već i za učenje pokreta i veština. Već novorođenče pokazuje fenomen neonatalne imitacije: ako mu pokažemo jezik, vrlo verovatno će ga i ono isplaziti. To je znak da se ogledalni sistemi aktiviraju od samog rođenja.

Kasnije, isti princip omogućava učenje hodanja, govora, pisanja, sviranja instrumenta. Kada gledamo drugu osobu kako nešto radi, naš motorni korteks pravi internu mapu tog pokreta, kao da ga i sami izvodimo. Zato sportisti koriste mentalnu vizualizaciju – samo zamišljanjem pokreta aktiviraju iste neuronske mreže kao i tokom stvarnog treninga.

Na taj način, motorno i emocionalno nisu odvojeni svetovi: kroz pokret učimo da razumemo emociju, a kroz emociju dajemo značenje pokretu. Ogledalni neuroni povezuju te dve dimenzije u jedinstveni doživljaj.

„Mi nismo bića koja razmišljaju i povremeno osećaju, već bića koja osećaju i povremeno razmišljaju.“ — Antonio Damasio

Za interaktivnu psihoanalizu ovo otkriće ima duboke implikacije. Terapijski proces nije samo kognitivna analiza, već i nesvesna sinhronizacija između terapeuta i analizanda. Dok razgovaraju, njihovi ritmovi disanja, mikro-pokreti lica i telesni stavovi ulaze u finu usklađenost.

Terapeut može tu dinamiku koristiti na suptilan način: promenom sopstvenog ritma disanja, držanja ili glasa, može da pomogne analizandu da se iz stanja napetosti prebaci u stanje smirenosti. To nije manipulacija, već vođenje kroz nesvesni dijalog tela i emocija.

Jaak Panksepp, osnivač afektivne neuronauke, naglašavao je da su sistemi vezivanja i emocionalne bliskosti primarni za ljudski opstanak. Ogledalni neuroni su upravo neuronski supstrat tih sistema: oni omogućavaju da nesvesno „uhvatimo“ emociju drugog i da je zajedno obradimo.

„Nesvesni procesi nisu samo skriveni sadržaji koje treba otkriti – oni su temeljne sile koje neprestano oblikuju naše ponašanje i odnose.“ — Efrat Ginot

Nesvesno kao prostor interakcije

Kada se povežemo s drugima, naše nesvesno više nije zatvoreno u nama samima. Ogledalni neuroni pokazuju da nesvesno uvek stupa u dijalog – kroz pokret, emociju, pogled, intonaciju. U psihoanalitičkom susretu to postaje osnova za isceljenje: analizand oseća da je „uhvaćen“ i viđen, ne samo kroz reči već kroz nesvesnu sinhronizaciju.

Možemo reći da ogledalni neuroni nude naučni dokaz za ono što je psihoanaliza oduvek znala – da nesvesno nije usamljeno ostrvo, već most koji nas spaja.

Reference:

• Rizzolatti, G. & Craighero, L. (2007). Language and mirror neurons. Oxford Handbook of Psycholinguistics.
• Gallese, V. (2014). Bodily selves in relation: embodied simulation as second-person perspective on intersubjectivity. Phil. Trans. Royal Society B.
• Ginot, E. (2015). The Neuropsychology of the Unconscious: Integrating Brain and Mind in Psychotherapy. Norton.
• Panksepp, J. & Biven, L. (2012). The Archeology of Mind: Neuroevolutionary Origins of Human Emotions. Norton.
• Dimitrijević-Branković, S. (2022). Uloga i značaj ogledalnih neurona pri ostvarivanju saveza u interaktivnoj psihoanalizi. Agrafa.