Od biološke reakcije do psihološkog značenja – kako bes čuva naše Ja

U svakome od nas postoji snaga koja se aktivira kada nešto u nama kaže: „Ovo nije u redu.“ Taj glas nije greška, niti manjak samokontrole. To je signal iz jednog od najstarijih afektivnih sistema našeg mozga – sistema BESA, kako ga je nazvao Jaak Panksepp (1998). Ovaj sistem se ne javlja bez razloga. On nas štiti kada su ugrožene naše granice, dostojanstvo ili osećaj lične autonomije.

Kod ljudi, za razliku od drugih sisara, ova energija ne mora prerasti u fizičku borbu. Ona može biti simbolizovana: pretvorena u jasno izraženu granicu, u rečenicu „ne pristajem“, u svesno postavljanje sebe naspram onoga što je neprihvatljivo.

Ali ljudski bes ne reaguje samo na sadašnje pretnje – on često osvetljava tragove onih povreda koje su ostale neizgovorene u prošlosti: kada nas neko danas ignoriše, a mi u sebi oživimo staru nevidljivost; kada doživimo poniženje, a neosetno se jave stare rane dostojanstva; kada nas neko ostavi, a u nama progovori neizgovorena tuga.

Bes je često odgovor na iskustva koja nisu mogla biti drugačije obrađena – frustraciju, nemoć, gubitak, poniženje. Tada se javlja kao sekundarna emocija, afektivna reakcija na potisnutu tugu ili strah koji nisu imali svoj glas.

„Ne možemo odlučiti kada ćemo osetiti bes. Ali možemo odlučiti kako ćemo postupiti povodom njega.“ – Harriet Lerner, The Dance of Anger

Bes, strah i tuga – tri afekta istog tela

Na prvi pogled deluju suprotno: bes gori, strah se povlači, tuga se tiho rastvara. Ali u neurobiološkom smislu, ova tri afekta dele mnoge puteve: amigdala i PAG su ključne i u sistemu BESA, i u sistemima STRAHA i PANIKE (Panksepp, 1998).

• Strah: „Nešto me ugrožava.“
• Tuga: „Nešto sam izgubio.“
• Bes: „Prešao si granicu – ne pristajem.“

U analitičkom radu često se ispod ljutnje otkriva neizraženi strah od napuštanja, povreda i tuga, ranjiva potreba za priznanjem. Kada nije dozvoljeno da budemo ranjivi, bes postaje jedini „dozvoljeni“ afekt.

Psihodinamska funkcija besa i rana inhibicija

Mark Solms (2021) ističe da osnovni afekti imaju motivacione funkcije. Bes pokreće odbranu identiteta, ali kada nije dozvoljen – kada je dete naučeno da bude „mirno, poslušno, ne ljuto“ – bes se potiskuje i traži druge puteve. Gabor Maté (2003) povezuje hronično suzbijanje besa sa autoimunim poremećajima, hroničnim stresom i emocionalnom obamrlošću.

Potisnuti bes ne nestaje – on se vraća kroz telo, kroz napetost, somatizaciju ili kroz obrasce samoponištavanja. Kod nekih ljudi se izrazi kao okrutnost prema sebi, kod drugih kao eksplozivna reakcija kada se unutrašnja granica više ne može držati.

Tabela izraza sistema BESA

Oblik izraza	Aktivacija sistema BESA	Inhibicija sistema BESA
Ponašanje	Postavljanje granica, izražavanje neslaganja	Povlačenje, pasivna agresija, potiskivanje
Unutrašnji doživljaj	Osećaj nepravde, frustracija, želja za zaštitom	Nemoć, samookrivljavanje, unutrašnja tenzija
Telesne reakcije	Napetost, crvenilo, stezanje vilice, ubrzan puls	Umor, ukočenost, disocijacija
Psihodinamička funkcija	Zaštita subjektivnosti, prekid štetnog obrasca	Potiskivanje identiteta, autodestrukcija

Kada bes prelazi u destrukciju

Važno je razlikovati unutrašnji doživljaj besa od ponašanja koje iz njega sledi. Kada nije osvešćen, reflektovan ili simbolizovan, bes postaje preplavljujući i može biti usmeren:

• ka drugima: kroz verbalno ili fizičko nasilje, ponižavanje, okrivljavanje,
• ka sebi: kroz povlačenje, depresiju, telesnu simptomatiku.

U oba slučaja, koren je isti – emocionalna bol koja nije dobila pravo da postoji.

Filozofski aspekt besa: autentičnost i odgovornost

Karl Jaspers (1932) je smatrao da emocije postaju autentične tek kada su reflektovane – kada subjekt postaje svestan sopstvenog afekta i preuzima odgovornost za njegovo značenje. Tada bes više nije puka eksplozija, već izraz subjekta koji zna gde počinje, gde se završava – i šta više ne pristaje da izgubi.

Suprotno stoicima koji su bes posmatrali kao slabost, savremeni fenomenolozi poput Dan Zahavija (2005) ističu da su emocije – uključujući bes – strukturni deo subjektivnog identiteta. Bes u tom smislu nije greška svesti, već njena granica.

Bes, kada je reflektovan i priznat, ne mora povrediti – može zaštititi. On ne razara kada je viđen, već kada je ignorisan. Ne preti kada je izražen, već kada je potisnut.

Zato u interaktivnoj psihoanalizi, cilj nije kontrolisati bes, već mu dati prostor da postane jezik unutrašnjeg Ja – ne da bi razarao, već da bi rekao: „Ovo sam ja. Ovo više ne prihvatam. Ovde je moja granica.“

Reference:

• Panksepp, J. (1998). Affective Neuroscience: The Foundations of Human and Animal Emotions. Oxford University Press.
• Solms, M. (2021). The Hidden Spring: A Journey to the Source of Consciousness. Norton.
• Maté, G. (2003). When the Body Says No: Understanding the Stress-Disease Connection. Vintage Canada.
• Jaspers, K. (1932). Philosophy, Vol. 2.
• Zahavi, D. (2005). Subjectivity and Selfhood: Investigating the First-Person Perspective. MIT Press.