Ponekad osećamo teskobu, sram, nelagodu a ne znamo odakle dolaze. Ne postoji „događaj“ koji ih objašnjava, ni sećanje koje ih podržava. Ipak, telo reaguje, srce ubrzano kuca, glas zastaje. Da li je moguće da postoji sećanje koje nikada nije postalo reč?
U ovom tekstu istražujemo implicitnu memoriju – oblik pamćenja koji ne pamti slike, ali čuva senzacije i emocije iz ranih faza života. To je jezik tela, ispod reči, gde se nesvesno oblikuje i vodi naše odnose, odluke i doživljaj sebe. Kroz uvid u savremenu neuronauku i psihoanalizu, otkrivamo kako telo zna – čak i kada mi ne znamo.
U psihoanalitičkoj praksi često čujemo pitanje: Zašto osećam to što osećam, kada za to nemam nikakav razlog? Taj trenutak kada telo govori, a um ne zna šta da kaže, upravo je prostor u kojem implicitno pamćenje izlazi na scenu.
Implicitna memorija, kako nas uče Gabor Maté i neuropsiholozi poput Marka Solmsa, nije stvar voljnog prisećanja. To su tragovi doživljaja koji nikada nisu prošli kroz jezičku svest – možda zato što su se dogodili pre nego što smo mogli da govorimo, ili zato što je njihov emocionalni naboj bio previše intenzivan da bi bio simbolizovan. To nije potisnuto sećanje, već nesaznato iskustvo koje se reaktivira, ali se ne pojavljuje kao narativ.
U tom smislu, Mark Solms objašnjava da je nesvesno pre svega emocionalno, a da su emocionalna jedra mozga (posebno ona u dubljim subkortikalnim strukturama) odgovorna za pokretanje i usmeravanje svesti. Nesvesno nije ni “mračno” ni haotično – ono je pred-usmerenje, afektivni kompas koji deluje pre nego što imamo priliku da razmišljamo. Zato Solms insistira na tome da svest nije u korteksu, već se “diže” iz moždanog stabla i hipotalamusa – iz istog mesta gde se odvija i regulacija osnovnih emocija.
Zamislimo, recimo, osobu koja oseća teskobu u kontaktu sa autoritetima. Svesno, ona to tumači kao stidljivost ili manjak samopouzdanja. Ali implicitna memorija čuva doživljaj ranog, prećutnog stida – možda iz pogleda, tona, neverbalne komunikacije roditelja ili nastavnika – koji je tada postao emocijom zalepljen za figuru autoriteta. Taj uzorak postaje automatski – aktivira se svaki put kad se slična figura pojavi, iako svest ne zna “zašto”.
Istraživanja iz oblasti razvojne neuronauke pokazuju da implicitna memorija počinje da se formira još u fetalnom periodu. Još pre rođenja, fetus reaguje na emocionalna stanja majke – na promene u njenim hormonima, otkucajima srca, nivou kortizola i drugim signalima koji se kroz placentu prenose kao poruke o svetu koji čeka. Ako je majka pod stalnim stresom, dete se uči da svet nije sigurno mesto – a da toga nikada neće biti svesno kao konkretnog događaja. To postaje osnovna emocionalna matrica: temelj za buduće obrasce emocionalne regulacije, odnosa, čak i telesnog zdravlja.
Mark Solms i Allan Schore (kao i Gabor Maté u Kad telo kaže ne) ističu da se osnovne emocionalne šeme, uključujući osećaj sigurnosti, telesne granice i sposobnost samoumirenja, kodiraju kroz implicitne mehanizme do treće godine života i to u interakciji sa negovateljima, najčešće majkom. One postaju „ugrađene istine“ o tome ko smo, koliko vredimo i šta možemo očekivati od odnosa sa drugima.
U knjizi Rasuti umovi, Gabor Maté opisuje osobu koja tokom čitavog života oseća pritisak da ne opterećuje druge sopstvenim potrebama. U odraslom dobu, ta osoba ima teškoće da traži pomoć, postavlja granice ili izražava tugu. U analitičkom radu ispostavlja se da je u najranijem detinjstvu – dok još nije govorila – preuzela nesvesnu ulogu „emocionalnog čuvara“ svoje depresivne majke. Nije bilo nikakvog sećanja, samo osećaj: ako se ja pojavim sa svojim emocijama, drugi će se slomiti. To je primer kako implicitna memorija ne pamti događaje, već emocionalne istine koje oblikuju ceo život.
Zato interaktivni psihoanalitički rad ne traži isključivo narativne istine već i somatske, afektivne tragove. Prisustvo, usporenost, dozvola da osećaj “izađe” i prepoznavanje da je nešto “moje, ali staro” – to su vrata kroz koja implicitno ulazi u dijalog sa svesnim.
Implicitno pamćenje je nesvesno koje oseća, ne zna i ne govori – ali upravlja. Njegovo razumevanje kroz uvid neuropsihoanalize, afektivnih sistema i telesnih tragova trauma, omogućava dublju promenu u terapiji. Ne lečimo simptom, već učimo da budemo u kontaktu sa sobom, sa telom koje zna čak i kada mi ne znamo. Kada razumemo da su naši emocionalni obrasci možda najdublje ukorenjeni u vremenima pre jezika i svesti, tada prestajemo da se pitamo „šta nije u redu sa mnom?“ i počinjemo da se pitamo „šta mi se dogodilo i kako moje telo još uvek to pamti?“ To pitanje ne vodi u patologiju, već u saosećanje. A upravo je saosećanje – prema sebi – prvi korak u otkrivanju ličnosti ispod rana.
Literatura
Maté, G. (2003). When the Body Says No: The Cost of Hidden Stress. Toronto: Knopf Canada.
Maté, G. (1999). Scattered Minds: The Origins and Healing of Attention Deficit Disorder.
Solms, M. (2021). The Hidden Spring: A Journey to the Source of Consciousness. W. W. Norton & Company. Panksepp, J. (1998). Affective Neuroscience: The Foundations of Human and Animal Emotions. Oxford University Press. Schore, A. N. (2001). Effects of a Secure Attachment Relationship on Right Brain Development, Affect Regulation, and Infant Mental Health. Infant Mental Health Journal, 22(1–2), 7–66. Levin, P. (2015). Trauma and Memory: Brain and Body in a Search for the Living Past. North Atlantic Books.
prof. dr Suzana Dimitrijević Branković
Interaktivni suportivni psihoanalitičar
📧 suzana@skrivenivrtoviduse.com
🌐 skrivenivrtoviduse.com
SKRIVENI VRTOVI DUŠE je registrovana delatnost u okviru agencije: DUOCERT, preduzetnik, PIB: 106274548, MB: 61499776 Šifra delatnosti: 7022 | Rad se ne smatra medicinskom niti psihoterapijskom uslugom.
© 2025 Skriveni vrtovi duše · Dizajnirala Suzana Dimitrijević-Branković. Sva prava zadržana.
